СМЕДЕРЕВСКО ЧИТАЛИШТЕ

Прва читалишта у Србији јављају се у условима велике економске и културне заосталости, под утицајем развијених европских култура. Србско читалиште у Смедереву основано је давне 1846. године и било је, по реду оснивања, друго читалиште у Кнежевини Србији, одмах после Београдског. Непосредне мере за оснивање читалишта предузете су 8. марта 1846. Српске новине донеле су вест да је самом чину оснивања Смедеревског читалишта претходио један проглас од 8. марта, упућен Смедеревцима, у коме се истиче значај новина и штампе уопште за образовање срца човекова. Средином априла 1846. године Читалиште је започело рад користећи књиге и новине које је Београдско читалиште, уз одговарајућу надокнаду слало Смедеревцима. Читалиште у Смедереву имало је наглашен културно-просветитељски карактер. Задаци и циљеви били су јасно програмски означени: оно треба да обавештава, образује и оплемењује људе. Читалиште се издржавало од чланарине, повремених балова и добровољних прилога дародаваца.

Почетком 1848. године одржана је прва скупштина чланова Читалишта, на којој је за доживотног педседника изабран Паун Јанковић Баћа, у нади да ће тиме бити обезбеђен и углед и положај Читалишта. Паун Јанковић је дао прилог у новцу обавезујући се да ће сваке године давати толики улог и обећао да ће за Читалиште куповати сваку важнију књигу која буде изашла.

Паун Јанковић Баћа (Коњска, данас Михајловац/Смедерево, 1808 – Смедерево, 1865), школовао се у Русији, а по повратку у Србију заузимао је високе државне функције: директор Кнежеве канцеларије, члан Савета, заступник кнежевског представника и министра иностраних дела, министар правде и просвете, министар финансија. Један је од оснивача Друштва српске словесности у Београду. „Србско читалиште у Смедереву Паун је вишеструко задужио, Подржао је а можда и иницирао његово оснивање, издејствовао је у српском Совјету ослобађање Читалишта од прилично високих поштанских такса, а личним новчаним прилозима сваке године га материјално подупирао. Приставши, најзад, да као државни министар обавља дужност почасног доживотног председника једног малобројног читалишта у оснивању, са крајње несигурним материјалним основом, Паун Јанковић је и делом исказао своју веру у будућност оваквих народних прегнућа. У томе је он за корак био испред свог времена.“

Смедеревско читалиште радило је од 1846. до 1856. године, а десетак година касније обновљено је под другим називом. Читаоница „Смедеревско јединство“ отворена је 14. јануара 1869. године, и радила је до 1914, пуних 46 година. Примала је редовно 19 новина. Тешкоћа у раду је сигурно било, можда и краћих прекида, али ипак доступни извори указују да је у периоду од 1881. до 1905. Читаоница у Смедереву радила у континуитету.

Потпуни прекид у раду читаонице трајао је од избијања Првог светског рата 1914. године до 1924, када је читаоница обновљена под називом Народна књижница и читаоница, али је због слабог одзива чланства и материјалних тешкоћа убрзо престала са радом. Четири године касније, у децембру 1928, на скупштини чланова обнављача, донета је одлука о оживљавању Народне књижнице и читаонице. На скупштини је изабрана управа, установљена нова правила и извршене припреме како би читаоница отпочела рад. Поручено је 17 часописа, међу којима је било и неколико на страним језицима, Сачуван је велики број књига из ранијих времена, а предузети су и кораци да читаоница од Академије наука, Министарства просвете и Друштва св. Саве добије нешто књига бесплатно. Тако је 1. јануара 1929, у новој црквеној кући, Књижница и читаоница почела са редовним радом. Забележено је да је Читаоница била отворена сваког дана, од 4. до 7 часова поподне. Књижничар-секретар био је Светозар Спасојевић, професор у смедеревској гимназији. После једног апела упућеног грађанству, увећава се књижни фонд, а Књижница постаје стециште смедеревске интелигенције.

Почетком 1933. године, материјална ситуација се нагло погоршава, настаје једногодишњи прекид у раду, а затим реорганизација. Године 1937. на чело долази нова управа, а период од 1937. до 1941. забележен је као период успона. Књижница се у то време налазила у Улици 17. октобра, у Задужбини Стевана Кузмановића Кршљанина. Имала је око 3000 инвентарских бројева и бројне часописе. Глас Подунвља, у опширној репортажи, објављује: „ ... на првом спрату лево, сваке суботе по подне од 4-7 часова виде се групе ђака, студената, радника и других како улазе и излазе са књигама. Свако би одмах помислио да се ту налази нека књижница. И заиста, имао би права. Ту се налази наша књижница која је приступачна свим слојевима народа. Док су остале књижнице намењене првенствено ужем броју посетилаца, Народна књижница и читаоница прима чланове из свих редова.“

У априлу 1941. године, после бомбардовања Беорада, прекинут је рад књижнице. Исте године, 5. јуна, у разорној експлозији муниције у смедеревској Тврђави уништена је и зграда у којој се налазила библиотека. Од укупног књижног фонда остало је само 68 полуочуваних књига. После експлозије, Комесарска управа Милана Аћимовића поставила је комесара за обнову Смедерева, Димитрија Љотића. Љотић је покренуо бројне активности на обнови порушених и оштећених кућа и јавних зграда, али и обнови рада јавних установа. Покренуто је и питање отварања сталне градске књижнице. Тај задатак поверен је професору Светозару Спасојевићу. Градска књижница је основана 1942. од стране Комесаријата за обнову Смедерева, а отпочела је са радом почетком 1943. Књижница је располагала са више од 10.000 наслова из различитих области. Богаћење фонда настављено је и после отварања.

У састав ове библиотеке ушле су и приватне збирке виђенијих Смедереваца. Димитрије Љотић је своју библиотеку од 4800 књига уступио Градској књижници на употребу задржавајући право својине на њу. У састав фонда ушла је и приватна библиотека Милана Јовановића Стоимировића (1898–1966), угледног смедеревског интелектуалца, која је после ослобођења, 1944. године, конфискована. Библиотеку Жарка Ђукића, бившег свештеника из Војводине, откупио је Комесаријат од његове ћерке за 300.000 окупац. динара. Библиотека је примила и вредне поклоне од Српске академије наука, Српске књижевне задруге, Министарства просвете. Ипак, највећи број књига набављен је куповином у Београду и Смедереву.

Крај рата и ослобођење Библиотека је дочекала у локалу апотекара Пантазијевић, а током септембра 1945. пресељена је у Давидовићеву улицу. Према наводима Аранђела Стефановића, у првим послератним годинама фонд Библиотеке је цензурисан. Стефановић помиње да је „Комисија одређена од Просветног одсека Г. Н. О-а извршила преглед и цензуру једног дела библиотеке и нашла 709 књига које се не могу читаоцима давати на читање“, а јавни тужилац је издвојио 59 књига из библиотеке и однео их са собом као забрањене за читање.

У периоду од 1944. до 1950. године Библиотека је располагала књижним фондом од 20 до 30 хиљада књига. Због рада у неадекватним условима Библиотека је из Давидовићеве улице пресељена у зграду на Тргу Републике. На овој локацији остаће до 1990. године, када је пресељена у нову зграду, у којој се и данас налази, у најужем центру града.

Решењем Министарства културе Републике Србије Народна библиотека Смедерево од 1994. године врши функцију матичне библиотеке за Подунавски округ, у коме постоји веома развијена мрежа општинских, месних, специјалних и школских библиотека. Рад Библиотеке организован је преко следећих одељења и служби: Дечјег одељења, Позајмног одељења за одрасле, Научног одељења, Одељења набавке и обраде, Матичног одељења, Одељења стране књиге, Завичајног одељења и Службе за опште послове.