Majci Radmili i ocu Milosavu hvala.

Moja priča...

...počinje avgusta leta gospodnjeg 1956, u bolnici "Narodni front" u istoimenoj ulici u srcu Beograda.

...raste na Dušanovcu u Pirotskoj ulici gde sa mnoštvom druge dece jurim loptu na poljančetu iza našeg dvorišta ili Indijance i kauboje kao iz stripa Zagor, Politikinog zabavnika... Čim bi pao mrak, odlazili smo u komšiluk u susedno dvorište, i mi klinci i odrasli, da gledamo jedini TV koji je tih dalekih šezdesetih godina postojao u našoj ulici. Odrasli da odgledaju vesti, koje su nama bile dosadne i posle kojih su oni odlazili, a mi ostajali još neko vreme da vidimo bar početak nekog kaubojskog filma, sve dok nebismo začuli stroge glasove naših majki "Deco, na spavanje!"...

...traje u Bariču kraj Save, gde sam se igrao na njivama, pentrao se i padao sa drveća. Ponekad bih se iskrao od deda Milisava, ili tetke-Vere, i odlazio na Savu, posle čega bih dobijao prekore ili, čak, batine...

...ima svog omiljenog junaka - mog deda-Milisava koji se ženio dva puta i imao tri kćeri i jednog sina; koji je uvek nosio šešir kada je odlazio na radove u polje i, naravno, vodio mene; koji je umeo da se naljuti na bikove, psujući "...sve osim Boga". E, tog dedu-Milisava, pored oca i majke, voleo sam najviše u životu... još nisam imao sve zube, a on me je učio da jedem kupus i ljutu papričicu... još nisam pošao u školu a on me je pustio da natočim rakiju iz bureta sa onom izdubljenom tikvom koja se zove natega posle čega nisam znao za sebe cela dva dana, a kada sam krišom pojeo veliku količinu slavskog žita štitio me je od tetkinih prekora i naravno...

...ima i stari bunar sa kojeg se pila najslađa i najhladnija voda, a kojem ja nisam smeo da prilazim... taj stari bunar je imao posebnu moć privlačenja i pitanja: koliko li je dubok? šta se u njemu krije?... To traženje odgovora me je skupo koštalo ali je za mene tada to bilo veoma važno.

...ima dvorište sa velikim orahom i starim dudom koji su mi na svojim visokim granama obezbeđivali pouzdano sklonište od ljutnje mojih tetaka zbog nekog nestašluka. Moje tetke: Vera, Ljiljana i Danka bile su uvek pored mene. Jedna me je vodila na svoje sastanke sa tečom Đurom, da je čuvam; druga mi je činila sve po volji a treća je umela da bude i stroga kada bih baš preterao.

...ima još jedno čarobno mesto, gde sam provodio uglavnom leta - selo Toljevac ispod planine Juhor. Tu je živeo moj drugi deda Miloš, baba i tetka Danka, koji su imali veliko stado ovaca. I ovde nisam dolazio svakog leta, sa mnom je uvek bio tu i moj brat od tetke Zoran iz Varvarina kao i moja mlađa sestra Gordana. Svakog jutra, Zoki i ja bismo sa štapom u ruci i stadom ovaca, kretali duž potoka koji je prolazio pored kuće i u stvari bio jedini put do glavnog druma. Usput bi nam se priključila i druga deca sa svojim stadima te smo zajedno odlazili na obližnje proplanke i brda. Zoki je bio stručnjak za hvatanje riba golim rukama. Zavlačeći ruke ispod korenja nekog drveta koje se nadvijalo nad potokom, samo bi izbacivao kleniće. Kakav je to bio ručak, još i sa pečurkama koje su starija deca brala i pravom projom koju smo nosili od kuće! Tih dana se brdima orila pesma: Oj Moravo, Oj Moravo..., jer Zoki i ja smo voleli da pevamo iz sveg glasa.

Ponekad mi je bilo teško... ali i ja sam težak.
Odlično mi je ovde... izdržaću nekako.