ZIDOVI

Biseri V.

Gradove uspravnima čine zidovi.
Nikada sami. U svaki je
upletena arhivistika trenutka.

Prepoznam recimo zid pred kojim
mnogo puta sam i mnogo čemu
rekla Ne. I onaj gde jednom
za sva disanja Grada izrekoh Da.

Ali tako gorki umeju biti
i puni soli zidovi u kojima
svako ponekad ostavio je
po jedno zbogom.

I zid je deo tebe govori
tvorac Formula putovanja.
Mada to već znam onim znanjem
što vlaži moj krug kredom.
Ljušti kreč koji bih željna
osmajaka u šarama zida
u oskudici i velikom defektu
povesti Grada
sa slepošću gladnih
skidala i jela.

Da nisi tu ti. Moj preko-
-okeanski brod. Što na crno
prevozi narandžu za dvoje.

Kada je prepolovimo
pocuri kao zakletva
slatka i sunčana krv meridijana.

Podseća na letovanja
najboljih sezona.
Vremenske prognoze
iz zatona neviđenih luka.
Dolaske vozova. Ružu u korpi.
Autić što hita u puževom
smotuljku skrpljene magistrale.

Podigne glas iz tišine u meni
u koju obično ostavljam sen
u kaljačama. Mantil iznošen
upornim kišama nesanice.

I evo me u strasnoj rečenici
pokreta gde nastaju dodiri.
Gde neko napisao je nešto
što dotura mi blagi demon zida.
Kao šapat o nečem.

O mršavom večitom proleću.
Na koje plećima oslanjaju se
u kolonadi vinačanskih znakova
na podijumu pešačkih oaza
i na pistama plešućih ulica

isukanih pogleda ozarenih bokova
divni mladići Beograda.

Tanja Kragujević

GLEDSTONOVOM

Ne danas.
Danas pada sneg
I groblje izgleda mrtvo;
Poneko tek, jer mora,
Uđe, izađe.
Pre nedelju dana, beše sunčana nedelja,
Bejah s Milanom Đorđevićem
Da osmotrim kuću u kojoj je nekad
Isidora stanovala: pročelje,
Čemprese kraj ulaznih stepenika,
Prozore, dvorište. Poredih sve sa davnom slikom
iz knjige. Pas čuvar nas zanete preplaši.
Šetali smo potom naniže, od Topčiderskog brda
prema Senjaku, Gledstonovom:
Vile u pretproleće, gole grane i grmovi
i Dučićeva zimzelen na mermeru.
Milan, starinom Brđanin, pričao mi je
Lokalnu istoriju, pominjao bivše vlasnike,
Pokazivao kuće: Simovića, Nika Miljanića,
Stojadinovića, Čajkanovića, Andre Nikolića,
Rada Pašića, Maklurovu, Švabićev dom, Panićev štab...

Odjednom, ukaza mi se groblje,
Vizija groblja. Kao da smo na grobljanoskoj aleji,
A ne međ kućama. Grad je maketa groblja,
Uvećana maketa, komforno groblje.
Sav u monumentima spomenika.
Imena. Kandila. Kandelabri.
Krstovi vrata i prozora.
Ukrasni stubovi s kapitelima,
Ograde od kovanog gvožđa, klupe,
Utuljena svetlost martovskog dana,
Kamena tišina. Ništa.
Poneko tek, jer mora,
Uđe, izađe.
Na terasi neko nepomično sedi,
Svoj sopstveni spomenik na nadgrobnoj ploči,
Neko pak stazu uređuje grobljansku...
Dvojica lutaju, dva šuplja duha,
A Venecuelanska ambasada
Kao krasan brod uzleće prema nebu
S blagorodnim dušama.

Nasmejah se.
Pljesnuh šakom po kolenu,
Puče čoha
I pokaza se

Gola kost.

Srba Mitrović

ТАШМАЈДАН

На твоме камену. Спава. Стари град.
Таш. Мајдане. Из таме. Муња блисне.
Стамбол-капија. Црна ружа. У срцу
Васе Чарапића. Занемиш. Бела лелијо.
Липе у студеном. Замирише султанов
хатишериф. У ноздрвама Срба. Слобода
и крв. Стотинила се гробља. У твоме
оку. Топли се таин пече. Зелено
табориште. Отровница на језику. Гроб
нероткиње. У дечјим сновима.
Голубало се сунце. Последња српска
шансо. Свети Марко на коњу. Са мачем
у зубима. Своју цркву прелеће.

Мирољуб Тодоровић

БУЛБУЛДЕР

У Крфској. У Чегарској. Дечаци.
Са дроздом на уснама. Лове северњачу.
Из тамног језика. Капље. Невидљиви
мед. Загледам се у грм. Белоушка
засветлуца. Подземни извори. Као
жеравица полеће липањ. Са сивог
макадама. Из вртова. Омамљен. Осваја
Рузвелтову. Гробље замирише. Ти си
ветроказ. Окружен плавим мушицама.
Већ је дан. Рашириш своја мокра крила.
У славујевој долини.

Мирољуб Тодоровић